Fra Petar Filipović napisao je povijest Gospe Sinjske, koja se nalazi u velikom svesku „Archivium“, vezanom u kožu, na nešto više od šest velikih stranica, pod naslovom: Raspisanje od čudno­vate Prilike Blažene Divice Marie, koja se u varošu sinjskomu kod fratara Braće Manje Opsluženja svetoga oca Franćeška osobito štuje od fra Petra Filipovića es difinitura spisano godišta 1757.
Čitav tekst „Raspisanja“ štampao je o. Petrov 1922. godine u glasniku »Gospa Sinjska« I 38 ss., 50 ss., 72 ss., 87 ss.

 Uz objavljeni tekst Petrov daje slijedeće upute čitateljima: „Samo prije nego počnemo čitati, moramo upamtiti ovo: naš će list donijeti fra Petrovu povijest, baš kako ju je on napisao, samo ćemo slova stavljati, kako mi danas pišemo; na primjer fra Petar piše po starinsku: „czarqua“, a mi ,,crkva“: on upiše ,,Boxjim", a mi bismo „Božjim", on „u sebbi“ i tome slično. Ne bi bilo zgodno, da mi pišemo i sada po staru, pa ćemo pisati po današnju. To bi ljudi od knjige rekli ovako: pisat ćemo današnjim hrvatskimpravopisom ili ortografijom.“

U godini velikog jubileja Tristote obljetnice čudesne obrane Sinja donosimo ovaj tekst na našoj stranici.

*******

RASPISANJE

od čudnovate Prilike Blažene Divice Marie,
koja se u varošu sinjskomu kod fratara Braće Manje
Opsluženja svetoga oca Franćeška osobito štuje,

od

Fra Petra Filipovića es difinitura

spisano godišta 1757.

Crkva sveta katoličanska još od početka jest prilike Svetih: štovala i svim pravovirnim štovat jih zapovidila; jer mi štujući prilike Božje i njegovih Svetih, njih rešeči, njima zavite prika­zujući, njih kadeći i po druge načine štujući štujemo one i njima se klanjamo, koje nam iste prilike u našu pamet prinose i pri­kazuju. Po prilici Trojstva prisvetoga štujemo Trojstvo prisveto. Po prilici Isukrstovoj štujemo Isukrsta. Po prilici Divice Marije štujemo Divicu Mariju. Po prilici svetoga Petra štujemo svetoga Petra; i tako od ostalih.

Klanjajući se dakle mi prilikam i štujući njih ne gledamo samo onu priliku, nego onoga, koga ona prilika prikazuje. I ovi poklon, ovo poštenje, koje mi činimo prilikam Božjim i njegovih Svetih, budući Bogu veoma ugodne, Bog nama po istim razlike milosti podiljuje i mnoga čudesa čini.

Nahodi se pak na svitu među kršćani, da u nikih misti po jednoj prilici veće čudesa vidi se, i veće milosti primaju se nego po drugoj: i to za dva uzroka. Jedno, jer Bog, koji je vrutak svake milosti, od koga sve milosti izode, hoće po onoj prilici veće činit nego po drugoj. A drugo, jer kadno mi čujemo i vi­dimo, da jedna prilika Isukrstova ili Divice Marije ili drugoga Svetoga jest u većemu poštenju držana nego druga, i da su ondi mnogi primili, što su pitali, ter ondi otiđemo, vraće se Bogu priporučimo, s većom virom i ufanjem ondi milost od Boga prosimo, ta Bog prija onde nego na drugomu mistu nas usliša: a jedna prilika veću kripost u sebi ne ima nego druga, budući da ne ima ni jedna u sebi nijedne kriposti. I kadno čujemo, da su jedne prilike govorile, jedne glavu prignule, iz jednih krv išla, a nike da su plakale, navlastito od prilika Isusovih i Divice Marije, ova se ne učiniše po kriposti onih prilika, nego Bog u onim prilikam hoti ova čudesa dilovat. Prilike bo po sebi ne mogu ni govorit ni micat se ni plakat ni krv prolivat, budući da ova u sebi ne imadu, nego sva Bog diluje svrhunaravno, za činit vidit, koliko mu je drago, da se on po prilika (prilikama) i u prilika (prilikama) štuje i njegovi Sveti.

Nahodi se po isti način i ovdi u varošu sinjskomu u našoj crkvi prilika Divice Marije na postavu iliti na krpi, samo od glave do pojasa upenjgana, po kojoj Bog jest mnoga čudesa dilovao i sveđer diluje razlike milosti svojim pravovirnim podilujući. I ne budući od ovih dosada nikakva upisana uspomena, hotio sam ovde spisat i ona, koja sam čuo od starih, i ona, koja su se za moga života dogodila. I ovo ne za drugu svrhu, nego za veću slavu neizmirne dobrote našega premilostivoga Boga i dostojne fale njegove priuzvišene Majke, a naše osobite Odvitnice.

Ova čudnovata prilika Divice prisvete bila je u ovih fratara još u Rami, ali otkad i kako su je imali, nisam ni od starih mogao znat; ele znam ovo, kako sa mi isti rekli, da je stala u crkvi izvan otara i da nije bila u onomu poštenju u komu je sad (to će reći da je nijesu štovali onoliko koliko danas), i da su joj niki kršćani ondi osobitu svetočasnost pokazivali i običavali bi u svetkovine užeći prid njom dvi svićice voštene. Najposli Bog hoti ju stavit u očito poštenje (poštenje je isto što i poštovanje), za činit i podiljivat po njoj velika čudesa i razlike milosti. Evo po njoj početak svrhunaravnih dilovanja.

Fra Ivan Mialjić, kog sam imenovao straga u ovomu Pismosaraništu, budući ditetom u manastiru u Rami, i pristupivši mu vrime oblačenja i da se redovnik učini, premda imadiše za­dovoljna godišta, ne imadiše podobna kipa, biše bo odveć, ili da bolje rečem, sasvim malahan, rekoše mu fratri, da se obuć ne može i da pođe k svomu domu. Što čuvši mnogo se ožalosti i poče mislit, što imadiše učinit; ovako ožalošćen i neveseo otiđe, scinim od Boga nadahnut, u Crkvu, kleknu prid ovom prilikom i ondi poče grozno plakat i sa svim srcem Majku od milosrđa molit, da ga u ovoj njegovoj nevolji pomože, prosvitli i po kojigod način utiši. Divica prisveta na njegove suze ljubeznivo pogleda, njegove molitve usliši i milost učini, da u malo dana zadovoljno nareste, obuče se i bi redovnik vridan i kripostan. Ovo čudo i u dalja mista ču se, i od onoga vrimena i fratri ovu priliku staviše u veće poštenje, i pravovirni počeše nju osobito štovat, a po njoj Bog razlike milosti podiljivat.

Do malo godina posli ovoga događaja fratri ramski uskočiše u Dalmaciju, kako smo vidili u ovomu Pismosaraništu, i sobom ovu priliku ponesoše i za ono vrime, doklen pribivaše u Splitu prvi put, sveđer ju držaše sakrivenu. Najposli ode po Splitu zuk, da je u fratara bosanskih jedna prilika Gospina miraculosa iliti čudnovata, i da bi ju valjalo stavit na očito i znano poštenje. Fratri to razumivši, bojeći se, da jim ne bi bila uzeta, sakriše ju u kući nikoga Jure Bubičića u Velikom Varošu iliti Zagrađu, koji ju stavi u jedan ormar iliti spremu od haljina, i za nju ne znadiše niko drugi, izvan samo dva fratra i sam rečeni Jure od kuće starišina.

I premda staše u spremi sakrivena, ništanemanje ni ovdi brez čudesa ne bi. Čuo sam od istih fratara, da što bi god ukućni rečenoga Jure stavili na ovi armar, još isto caklo, sve bi na podu zdravo i cilovito našli. Najposli počeše čudit se ovoj stvari i među sobom od ovoga razgovarat se. Što čuvši i vidivši Jure, koji ključ od armara držaše, zapovidi svim ukućnim, da unapridak ne imadu ništa na oni armar stavljat, pak udilj metnu lampadu iliti sviću od ulja prid armar i čini ju brez pristanka gorit; i tako tute sta, dokle fratri pođoše iz Splila na stanje u Sinj.

Kad se pak digoše fratri iz Splita na stanje u Sinj, kako ćeš vidit u Pismosaraništu, otac fra Antun Pletikosić, rečeni Bučica, ostade za tu svrhu u Splitu i posli malo dana, uzimavši iz kuće Bučića istu priliku, bos obnoć sam dili se iz Splita i osvanu š njom na Radošiću pak ondolen dade glas u manastir svetoga Frane. Fratri brzo skupiše puk bližnji i s proćešionom prama njom izađoše, primiše ju s velikim veseljem, a s većim poštenjem, i s pismam duhovnim do crkve združiše(združiše=dopratiše) i na otar očitomu poklonu i poštenju postaviše. Tute je krstjani još i od drugi mista počeše osobito štovat i u njiovi potriba k njo se uticat. I koliko se veće uzmnožaše poštenje ovoj Prilici, to­liko Bog po njoj veća čudesa i veće milosti činjaše i podiljivaše. Mnogi bo od različiti bolesti, a navlastito od sotone opsidnuti, prid ovom prilikom biše ozdravljeni.

Tada joj imenovani fratar Mialjić, komu u Rami biše za­dovoljnu, pače veliku, visinu tila podilila, čini učinit u Mleci okviru od drveta pozlaćenu, koja joj služi tja do godišta 1748.

U vrime pak općeni nevolja vazda ovom mistu i ovomu puku u pomoći bi. Kad Turci ovi grad opsidoše godišta 1715., fratri ovu Priliku skrovito u jednoj škrinji iliti sanduku u forticu unesoše, budući ji se sedam u gradu zatvorilo, ali sakrivena zamalo sta, jer Bog hoti, da se očituje, i da još veće u takoj prigodi nje milosti svitu sinu, zato jedan od isti fratara, to jest fra Brno Gornizai Prikomorac, kaza, i bi udilj zapoviđeno, da se ima stavit u crkvu; i tako ju fratri metnuše na otar svete Barbare u crkvi svetoga Mihovila.

Kad građani razumiše, da je Gospa u gradu, mnogo se uzradovaše i k njoj se udilj utekoše i s molitvam i zaviti, koja jim dade taki slobod i taku jakost, da se viteški braniše i obraniše.

Turci posli kako držaše opsidnuće, bijući brez pristanka grad sedam dana, to jest od osam agusta povazdan do četrnajest istoga povazdan, juriš na grad učiniše na post Velike Go­spojine, budući sva sila turska na grad navalila, koja se uzdržaše u osamdeset i veće iljada vojnika, Bog po milosti naše privelike Pomoćnice, jer fratri, žene, dica i ostala čeljad, koja za boj ne bijahu, tada u crkvi prid ovom Prilikom s plačem i suzam prošahu milost, da ji ne pusti u ruke neprijatelja, i toliku kripost slavnomu oružju našega principa i taku jakost braniteljem, koji bijaše samo četiri stotine, dade, u tri obilate ure juriša živim ognjem Turskom odoliše i rabreno svu tursku silu otiskoše.

Onda pak kad turski zapovidnik mišljaše sutradan žešći juriš na grad učinit i sasvim svoju srdžbu, snagu i naglost protiva njemu pokazat, ova naša Odvitnica postavi u njiovo srce jedan strah, nesklad i neposlu, da udilj na buljuke vraćajući se s juriša počeše tako bižat, da ji ne može niko uzbit ni ustavit; i za slideće noći prvi Prolog, a zadnji Cetinu priđoše. I tako ujutro na dan slavnoga nje Uzeća na nebesa osta ovi grad oslobođen od tolike sile i općenoga neprijatelja vire svete.

Da je dakle ovo bilo njezino dobiće, sumlje ne ima; pak i Turci isti posli govorili su, da su gledali svaku noć u vrime opsidnuća odit po zidu grada jednu ženu u velikoj svitlosti.

Posli oslobođenja grada svi ofićali skupiše među sobom oko osamdeset cekina i učiniše jednu krunu od zlata ovoj Pri­lici, koju i danas na glavi ima; i oko Gospe ruke stiskoše nit ju fratrom već iznit iz fortice dadoše. Najposli fra Pavao Vušković, od mene u Pismosaraništu veće puta imenovan, otiđe u Mletke i donese dukalu (=duždevo pismo) godišta 1721. u vrime Dieda đenerala od Dalmacije, da se ova Prilika fratrom sinjskim po­vrati. Diedo dobrovoljno dukalu opsluži i udilj pisa knjigu Antunu Mariji Semitecolo, tad providuru sinjskomu, naređujući mu, da ima odluku i naredbu principovu ispunit.

Od ove dukale i od ove knjige ne imamo kopiju, jer dr­žim doisto, da onda nije uzeta; i premda sam bio stavio sve nastojanje za iskat ju u arkiviju u Zadru, nije bilo moguće nać ju.

U to vrime još obitil ovi fratara u Splitu staše, a ovdi pod Sinjem pribivaše četiri, pet fratara uzdržeći ovi puk, i biše za prešidenta, ne od provincije, nego od gvardijana, stavljen otac fra Jure Ivanović zvani Pločanin. Rečenu dakle knjigu đeneralovu ponese iz Splita u Sinj otac fra Lovro Ljubušanin iliti Šitović i sobom uze oca fra Brnu Ragužela iliti Pavlovića i dva djaka, to jest fra Marka Smolju i mene. U Sinj dođosmo oko dvajest uri, i biše dan subotnji, ali se ne spominjem na koliko miseca kolovoza, i u istu večer rečeni Pločanin, Ljubušanin, Ragužeo i fra Bono Mačukat providuru knjigu pridadoše. Semiteculo budući naš velik gospodar i prijatelj svesrdno zapovid principovu i đeneralovu reče ispunit; i tako fratri š njim utvrdiše, da sutra ujutro dođu s proćešionom Gospu dignut. Međuto ode glas po misti bližnjih, da se sutra Gospa iz grada ima iznit. Kad osvanu nedilja, puk se velik skupi, i oko četrnajest uri uputi se proćešion gradu, ali grad nađosmo za­tvoren, i nikoga unutra pustit ne ktiše, nego same fratre i š njima bratime mrtvi duša. Kad u grad mi fratri ulizosmo, na­đosmo, da se vas grad uzbunio, i da ne dadu nipošto Gospu iznit. Ulizosmo u palac, gdi se bijahu skupili svi ofićali. Prid providurom vapiju fratri, vapiju ofićali. Fratri, da se ispuni zapovid principova. Ofićali, da se u Gospu ne tiče, doklen i oni svoje razloge principu prikažu. Ele najposli providur reče: „Princip zapovida, a đeneral naređuje, ja sam dužan poslušat.“ Kad ofićali vidiše odluku providurovu, rekoše svi, da oni ne dadu krunu, koju su svojom troškom učinili. Srićom tad ovdi nahođaše se đeneral Spar, koji biše đenerao od oružja, najpri luteran pak katolik, koji na te riči prid providurom reče: „A tko će se nać, da će metnut ruku na onu Priliku i š nje ski­nut onu krunu? Ja sam bio eretik, a sad sam po milosti Bož­joj katolik i ne bi to nigda za moju glavu učinio; a to ćete vi učinit, koji ste se krstjani rodili?“ Pak izvadi kesu punu cekina i reče ofićalom: „Odi naprid svak i uzmi, što je tko u krunu dao.“ Tada svi umuknuše, a providur reče fratrom: „Po­đite u crkvu i najpri prid Gospom Misu pivajte pak ju onda uzmite i nosite.“ Odosmo udilj u crkvu svetoga Mihovila i tr­kom Misu pivasmo. Kako se Misa dospi, s velikom hitnjom Gospu nadvor ponesosmo i kad š njom k vratom grada dođosmo, onda nam vrata otvoriše. Da je tada vidit plač i oni, koji bijahu u gradu, i onoga puka, koji biše nadvoru. Prvi pla­čući od žalosti, a drugi od velike radosti, istinito kamen bi proplakao.

Odtolen se proćešion z Gospom povrati natrag, fratri pivajući duhovne pisme, a puk plačući i Bogu zafaljujući, da ji biše opet utišio; i tako ju do ove crkve združismo (=dopratismo) i na otar u nje kapelu postavismo, i opet piva se i druga Misa: na otaru bi fra Bono Mačukat, a pripovida fra Lovro Ljubušanin i učini pofalno govorenje od milosti naše privelike Odvitnice, i kako je Bog po njoj od tolike turske srdžbe ovi grad i ovo misto, o komu, može se reći, sva Dalmacija visaše, oslobodio; također i dužnost našu, s kojom je imamo sve to veće štovat, mnogo priporuči.

Budući pak ofićali svojim vojnikom obećali jaspre dat, ako bi ju ukrali i opet u forticu donili, fratri utekoše se istomu đeneralu, koji jim dade mandat i knjigu na providura sinjskoga; ali sa svim tizim bili bi doisto opravili posao, da fratri ne budu noćne straže pomljivo čuvali, i to veće od tri miseca. Evo mandat i knjiga, koji se nahodi u arkiviju u Zadru. (Ovdje fra Petar donosi na talijanskom jeziku mandat, to jest naredbu đeneralovu, i njegovo pismo sinjskome providuru, da se ne smije dirati u fratre zbog svete Prilike. Kako mnogi naši či­tatelji ne znadu talijanski, mi ćemo to oboje preskočiti.

Kad kuga iliti pomor iz Bosne godišta 1731. u Split dođe pak iz Splita u Poljica u selo Podstranje, iz Poljica na Gardun, a z Garduna ovdi u varoš sinjski priđe godišta 1732. i pokaza se u Gorućici od poludne ovoga grada u kući Grge ili, da bolje rečem, Grgura Matića, koji imadiše petero dice i ženu; komu kad umri dite od četiri lita, prija nego se znade, da je od kuge umrlo, bi mu veće od dvadeset čeljadi, navlastito žena, na žalovanju. A kad se do dvi ure otkri, da je kuga, udilj njegova kuća bi rastavljena od svakoga općenja i okolo nje straže stavljene. Posli diteta do dva dni umri on pak za njim sutradan jedan sinčić od dvanaest godišta imenom Jozo iliti Jozip i ovo isto dite (s načini od zdravja) ja sam ispovidio, posli kako mu se biše pokazala kuga na vratu. A četvrti dan posli smrti Grgureve osvanu u kući mrtva njegova žena i š njom dvoje malahne dice; i biše svi ukopani u vrtlu ukraj kuće. Ostade mu sam sin stariji imenom Miško, jer srićom njegovom ne nađe se tad kod kuće. Drugi niko od ovoga varoša i bližnji mista nit bolova nit umri od kuge. I što je čudo ve­liko, od one čeljadi, koja su bila na žalovanju, a navlastito od žena, koje su dite i prija smrti na ruku držale i posli mrtvo ljubile, nikoga ni glava ne zaboli; jer svi od ovoga mista ute­koše se s molitvam, s pokorom i zaviti k Materi od milosrđa, koja ljubeznivo ukloni od nas ovi strahoviti bič srdžbe Božje; i ovoj nje Prilici učiniše otar od drveta godišta 1733., koji je i danas u njezinoj kapeli.

Govorim ti pak istinu, i slobodno možeš mi virovat, da malo prija nego kuga iz Bosne dođe u Split, dva misnika ove obitili govoreći Misu prid Gospom u ovoj crkvi vidiše i slišaše one prstenčiće, o kojim koltrina iliti pokrivač Gospin visi, same zvonit veće puta priko Mise. Ova, reko, vidiše dva redovnika napose svaki Misu govoreći; i prvi, koji na dan ovo prija biše vidio, nikomu ne kaza, dokle sutradan ne poče drugi kazivat, što je vidio i kako je s velikim strahom Misu dospio. Pak zatizim do malo vrimena pokaza se kuga u Splitu i u drugih misti, kako sam ozgor rekao.

A što ćeš veća svidočanstva oni milosti, koje Bog po njoj dilova i sveđer diluje, ako se svaki dan očito vide zlamenja njezini čudesa? Kad se prid njom otkrivenom Misa go­vori ili »Zdrava, Kraljice« piva za onoga, navlastito bolesnika, koji kakvu milost od nje pita, promotri i zabiliži: ako je ru­mena, milost je brez svake sumlje učinjena; ako li je blida, zlamenje je očito, da oni, koji milost pita, uslišan nije.

Tako se u obiličju prominjuje, da se može slobodno reći, da u njoj ima rukodila Božjega.

Vidi se i ovo, da kad je god suša iliti brezvodnica, i kadgod puk dođe ili glavari na ime puka fratrom reći i nji molit, da se nosi Gospa u proćešionu za daž, i navisti se s otara, da do osam dana ili prija, ako je velika stega, ima bit proćešion z Gospom, i priporuči se molitva i još i post u sridu, u petak i u subotu, kad je velika potriba, i pomakne se Gospa [sa] svoga mista malo niže na otar, i počmu se prija činit proćešioni po pijaci svaki dan samim križom pivajući velike letanije, i svaku večer pivat se letanije prid Gospom otvorenom, kako se običaje i u subote: vazda ili prvi ili drugi ili treći ili najdalje osmi dan daždi tako, da veće i veće puta proćešion veliki š njom se i ne čini, nego daždivši, piva se prid njom Misa za zafalnost milosti primljene, i opet se podigne i na svoje misto postavi. Ako li se dogodi (što se uritko vidi), da daž ne pade, valja reći, da se Bog sasvim na nas rasrdio i da nas hoće pokarane.

Njezina čudesa i nje milosti svidoči nesamo ovi puk i ovo misto, nego jošte i druga mista dalja. Sva Dalmacija i sva Bosna nju štuje, vapije i pohodi. Samo gledaj, kad je mirno i ne ima nikakve zaprike, kolik se puk ovdi sleže i skupi na 15. kolovoza, dan njezina slavnoga na nebesa Uzeća, i to ne zarad trgovišta, nego uprav zarad bogoljupstva, kako se očito vidi od mnoštva pokornika, pak promisli i sudi, koliko je Bog hotio Divicu Prisvetu u ovomu mistu, po ovoj njezinoj Prilici proslaviti i nje milosti svitu prikazati.

Za njezino pak veće poštenje godišta 1748. od prsteni, kruna i drugi zavita i s troškom mnogi bogoljubni, koji dadoše u pomoć obilate lemozine, a s nastojanjem oca m. p. fra Jerolima, koga sam spomenuo u Pismosaraništu, bi okovana u srebro u Mleci i potroši se oko dvi stotine cekina.